- Autor: Mi­lan Ru­žić

Sva­kog da­na uši su nam sve pu­ni­je NA­TO-a. Ne mo­že pro­ći dan u Sr­bi­ji, a da ne­ko ne spo­me­ne NA­TO. Ili smo mi ma­zo­hi­sti, pa to­li­ko vo­li­mo one ko­ji su nam naj­vi­še zla na­ni­je­li, ili je sve ve­ći broj Sr­ba pla­ćen da spo­mi­nje ove ne­po­me­ni­ke.
Ne znam ot­kad se to u ovu ze­mlju uvu­kla na­vi­ka da naj­vi­še vo­li­mo one ko­ji nas naj­vi­še mr­ze, a da naj­vi­še mr­zi­mo one ko­ji su nam po­ma­ga­li? Do ka­da će taj NA­TO bi­ti pre­či od nas sa­mih? Sa­mo se ba­vi­mo ne­ka­kvim ula­sci­ma u or­ga­ni­za­ci­je i otva­ra­nji­ma po­gla­vlja, a ži­vi­mo u ze­mlji iz ko­je svi iz­la­ze i sve se za­tva­ra. Maj­ku ni­smo u po­sled­nje vri­je­me spo­mi­nja­li to­li­ko ko­li­ko nam je NA­TO pre­šao pre­ko usa­na. Ima­mo li se mi či­me pa­met­ni­jim ba­vi­ti? Po­sto­ji li u ovoj ze­mlji ne­ki unu­tra­šnji pro­blem ili su nam svi pro­ble­mi pre­ko gra­ni­ce? Po­na­ša­mo se kao ide­al­na ze­mlja dok su nam lju­di si­ti gla­di, a glad­ni si­to­sti. Ako su na­ši naj­ve­ći pro­ble­mi ula­zak u NA­TO i EU, on­da smo mi za­i­sta sre­ćan na­rod.
Gdje je onaj na­rod ko­ji je pam­tio one ko­ji su mu na­ni­je­li zlo? Ne ra­zu­mi­jem ko­ji su se ovo na­se­li­li u Sr­bi­ji, pa vo­le da ih ne­ko ona­ko še­ret­ski i brat­ski opa­li ša­ma­rom ili im pu­ca u če­lo, pa se po­sle nji­ho­vi bli­žnji tom ra­nom po­no­se i hva­le?
Sr­bi­ja je po­sle NA­TO „in­ter­ven­ci­je“ po­sta­la vje­či­ti in­va­lid! Ko to ospo­ri, taj je pla­ćen da ospo­ra­va, ili pro­sto vo­li da la­že. Ne­ko do­đe u na­šu dr­ža­vu, ba­ci na nas ko zna ko­li­ko bom­bi i sa­da nam, kao za­lju­blje­noj ši­pa­ri­ci, ša­pu­će na uvo da nas vo­li, a mi mu vje­ru­je­mo i tr­či­mo da ži­vi­mo s njim.
Ko­li­ko bom­bi je bi­lo do­volj­no da za­vo­li­mo NA­TO? Ko­li­ko vri­sa­ka je bi­lo po­treb­no da shva­ti­mo da i oni nas vo­le? Ko­li­ko ras­par­ča­nih lju­di po uli­ca­ma je do­volj­no da ta „in­ter­ven­ci­ja“ pre­ra­ste u zlo­čin? Ko­li­ko dje­ce je bi­lo po­treb­no da po­gi­ne da bi­smo mi shva­ti­li da smo ko­nač­no ode­mo­kra­će­ni? Ko­li­ko plju­va­nja u li­ce je do­volj­no da se NA­TO ov­dje odo­ma­ći? Da li je tri mje­se­ca te­ro­ra bi­lo do­volj­no, ili je tre­ba­lo vi­še ka­ko bi­smo o va­ma mi­sli­li sve naj­bo­lje? Šta nam to ni­ste ote­li si­lom što nam sad nu­di­te ili tra­ži­te? Je li išta osta­lo po­sle NA­TO „ople­me­nji­va­nja“ srp­skog na­ro­da? Da li je bi­lo va­žni­je, na dan smr­ti ma­ti Fe­vro­ni­je, spo­mi­nja­ti Stol­ten­ber­go­vu po­sje­tu ili nju? Ka­ko nas ni­je sra­mo­ta da eki­pe iz Ki­ne do­la­ze da sni­ma­ju film o štet­no­sti NA­TO bom­bar­do­va­nja? Za­što mi to ne smi­je­mo da ura­di­mo? Ko nam bra­ni, ako ne mi sa­mi se­bi?
Ne­do­volj­no je re­ći da pod­sje­ća­mo na onog si­na iz na­še ču­ve­ne pri­po­vjet­ke ko­jeg otac če­ka iz ra­ta da vi­di ko­li­ko je ra­njen. Ka­da ga je do­če­kao i vi­dio da ne­ma no­gu, tje­šio ga je da to ni­je ni­šta i da će se sve nor­mal­no na­sta­vi­ti. E pa taj sin je da­nas Sr­bi­ja, a na Bla­go­ja ka­zan­dži­ju ne pod­sje­ća ni­ko dru­gi do Je­le­na Mi­lić. Ona je ta ko­ja sto­ji i pri­dr­ža­va da­na­šnju no­vu Sr­bi­ju go­vo­re­ći joj za iz­da­ju, po­ro­blja­va­nje, pro­da­ju, ob­ma­nji­va­nje i te­ško ra­nja­va­nje: „Sve će to NA­TO po­zla­ti­ti!“
Me­đu­tim, po­što je ova ze­mlja de­mo­kra­ti­zo­va­na i slo­bo­da go­vo­ra je za­ga­ran­to­va­na, a to nam je NA­TO omo­gu­ćio bom­ba­ma, ja vi­še, vi­djev­ši glav­ne ak­te­re ove pri­če, mi­slim da ni­je u pi­ta­nju pri­po­vjet­ka, već ba­sna!wwwi­skra.co